{"id":69835,"date":"2022-01-17T13:47:36","date_gmt":"2022-01-17T12:47:36","guid":{"rendered":"https:\/\/kosovotwopointzero.com\/?p=69835"},"modified":"2023-07-14T11:20:41","modified_gmt":"2023-07-14T09:20:41","slug":"pejzaz-industrijskih-rusevina","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/archive.kosovotwopointzero.com\/sr\/pejzaz-industrijskih-rusevina\/","title":{"rendered":"Pejza\u017e industrijskih ru\u0161evina"},"content":{"rendered":"\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t

Biv\u0161i radnici fabrika glasno o neispunjenim obe\u0107anjima o privatizaciji.\n<\/h4>\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t

Od kraja \u0161ezdesetih do po\u010detka osamdesetih godina, fabrike su nicale po brojnim kosovskim gradovima i op\u0161tinama. Ove fabrike, pravi monoliti industrijske sile, zapo\u0161ljavale su desetine hiljada ljudi i izvozile robu po celoj Jugoslaviji, Evropi i \u0161ire, pronose\u0107i ose\u0107aj modernog napretka kroz tada najsiroma\u0161niji dio Jugoslavije. Ove fabrike su bile ekonomski stubovi u lokalnim sredinama, a zahvaljuju\u0107i razvoju industrijskih kapaciteta, mnogi kosovski Albanci po\u010deli su da snivaju san o nezavisnoj republici.<\/span><\/p>

\u0160to se ti\u010de mu\u0161karaca koji su radili u te\u0161koj industriji Kosova \u2014 a uglavnom su to bili mu\u0161karci \u2014 fabrike su predstavljale izvor ponosa i dostojanstvenog rada.<\/span><\/p>

Danas je malo \u0161ta od ovih fabrika ostalo. Mnoge su napu\u0161tene, ispra\u017enjene, opusto\u0161ene, preobra\u017eene u pejza\u017e industrijskih ru\u0161evina, a ponegde su pretvorene u supermarkete, skladi\u0161ta ili se koriste za druge potrebe. Premda je jednodecenijski period represivne i deindustrijalizacijske politike Beograda prema Kosovu kulminirao ratom 1998-99. i naneo znatnu \u0161tetu, mnogi su uspeli da pregrme pomenuto razdoblje. Ono \u0161to, pak, fabrike nisu mogle da pre\u017eive bila je posleratna privatizacija.<\/span><\/p>

Kada je privatizacija po\u010dela da se sprovodi na Kosovu 2002. godine, <\/span>predstavljena je<\/span><\/a> kao neizbe\u017ena neophodnost u procesu izgradnje dr\u017eave na me\u0111unarodnom planu. Inostrani akteri, ponajvi\u0161e oni iz Privremene administrativne misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK) i iz Svetske banke, promovisali su privatizaciju kao klju\u010d za ekonomski razvoj i ulazak u panteon zapadnih liberalnih demokratija.<\/span><\/p>

Otada se procenjuje da je <\/span>vi\u0161e od 75.000 ljudi<\/span><\/a> izgubilo posao kao direktna posledica privatizacije. Kriti\u010dari ovakvog postupanja odavno tvrde da su gra\u0111ani izop\u0161teni iz pomenutog procesa i da nikada nije vo\u0111ena smislena diskusija o alternativnim strategijama koje bi mo\u017eda mogle da ponude \u0161ansu za o\u017eivljavanje industrijske privrede. \u0160tavi\u0161e, proces je sasvim zaba\u0161uren usled navoda o koruptivnim radnjama; a mnoga od oko 600 kosovskih <\/span>dru\u0161tvenih preduze\u0107a<\/span><\/a> prodata su maloj grupi poslovnih ljudi po ve\u0161ta\u010dki smanjenim cenama.<\/span><\/p>

Privatizacija je najte\u017ee pogodila biv\u0161e radnike fabrika koji su se te\u0161ko snalazili u novoj, postsocijalisti\u010dkoj ekonomiji. <\/span>Nostalgija<\/span><\/a> koju mnogi radnici gaje prema dobu socijalisti\u010dkog industrijskog rada mo\u017eda deluje kao pri\u010da o romanti\u010dnoj i mitskoj pro\u0161losti, ali je ose\u0107aj ispunjenosti i svrhe prilikom rada u dru\u0161tvenom preduze\u0107u sa robusnim programima socijalne za\u0161tite bio daleko od mita. Ova nostalgija je mo\u017eda dobila na zamahu zbog masovne nezaposlenosti i socijalne obespravljenosti koji su usledili.<\/span><\/p>

Kosovo sada ima novu vlast koja, zahvaljuju\u0107i osnivanju Suverenog fonda za upravljanje dr\u017eavnom imovinom, planira da prekine dvodecenijsku zaostav\u0161tinu privatizacije. U ovom trenutku politi\u010dkih promena, pojedini biv\u0161i kosovski industrijski radnici promi\u0161ljaju o svemu izgubljenom u doba privatizacije.<\/span><\/p>

Za to vreme, to je bio dobar \u017eivot<\/b><\/p>

Kada je Ruhan Kadriu odlu\u010dio da se prijavi za novi posao, nakon \u0161esnaestogodi\u0161njeg rada kao finansijski slu\u017ebenik u Fabrici gra\u0111evinske armature (FAN) u rodnom Podujevu, negde se duboko u sebi nadao da ga ne\u0107e primiti na posao.<\/span><\/p>

Udaljena oko 200 metara od njegove ku\u0107e, fabrika je bila ne\u0161to poput njegove druge ku\u0107e jo\u0161 od 1985, kada je, dve godine po otvaranju, tamo po\u010deo da radi kao pripravnik. Kao jedan od brojnih dugogodi\u0161njih radnika, Kadriu je bio te sre\u0107e da \u017eivi u periodu koji je kasnije ostao zapam\u0107en kao zlatno doba fabrike. To su bili dani, sredinom i krajem osamdesetih godina, kada su se kamioni iz cele Jugoslavije slivali u redu ispred kapije fabrike radi utovara armature i zavarenih plo\u010da od \u010deli\u010dne mre\u017ee.<\/span><\/p>

Fabrika je bila ispostava <\/span>metalur\u0161kog kombinata u Zenici<\/span><\/a>, jednog od najve\u0107ih u Bosni i Hercegovini. Pedeset hiljada tona prera\u0111enih proizvoda od \u010delika iz podujeva\u010dkog ogranka slato je po celoj Jugoslaviji i izvo\u017eeno u Gr\u010dku i Italiju.<\/span><\/p>

Kadriu je \u010desto imao zadatke finansijske prirode zbog kojih je morao da putuje po celoj Jugoslaviji da bi se sastajao sa poslovnim partnerima fabrike. \u201cSkoro uvek sam bio na putu\u201d, prise\u0107a se.<\/span><\/p>\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t
Fotografija: Atdhe Mulla \/ K2.0.<\/figcaption>\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/figure>\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t

Ruhan Kadriu: \u201cNiko na svetu ne mo\u017ee da me ubedi da je privatizacija donela bilo \u0161ta dobro ovoj zemlji.\u201d\n
<\/br>
<\/br>\n\u201cRadnici koji su tu bili 20 godina prihvatili su zabludu da \u0107e fabrika procvetati od privatizacije.\u201d\n<\/h2>\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t

Kao poslodavac za vi\u0161e od 350 radnika, fabrika je bila \u017eila-kucavica podujeva\u010dke privrede. \u201cCeli grad se veselio svaki put kad bi radnici dobili mese\u010dnu platu\u201d, Kadriu pri\u010da. Pored dobre zarade, fabrika je nudila i druge prednosti karakteristi\u010dne za socijalisti\u010dki jugoslovenski sistem: zdravstveno osiguranje i pla\u0107eni odmor. Radnici su svakog leta odlazili u Neum, obalski grad u Bosni i Hercegovini, gde je kombinat Zenice imao hotel. Tri sobe su rezervisane za radnike iz fabrike u Podujevu. \u201cSmenjivali smo se da bismo svi koristili sobe\u201d, ka\u017ee Kadriu. \u201cZa to vreme, to je bio dobar \u017eivot.\u201d<\/span><\/p>

Godine 2001, kada je Kadriu aplicirao za novo radno mesto, fabrika armature vi\u0161e nije bila onaj veli\u010danstveni \u201cmetalur\u0161ki gigant\u201d, za koji je nekada va\u017eila u Podujevu. Decenija politi\u010dkih previranja, koja je kulminirala ratom na Kosovu 1999, ukaljala je njegov sjaj.<\/span><\/p>

Bez obzira na to, situacija nije bila sasvim o\u010dajna. Dve godine po zavr\u0161etku rata, nekakva normalnost je povra\u0107ena i radnici su po\u010deli da se vra\u0107aju u fabriku, proizvodnja je obnovljena, pa je \u010dak bilo dovoljno prihoda da se priu\u0161te pristojne plate. \u201cU jednom trenutku nakon rata, ja sam imao platu od 800 doj\u010de maraka\u201d, ka\u017ee Kadriu.<\/span><\/p>\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t

Kadriu spada u grupu od nekoliko radnika koji su prvi u\u0161li u fabriku juna 1999, tek par dana nakon \u0161to su trupe NATO stigle u Podujevo.<\/h2>\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t

Prilikom jednog izlaska u Pri\u0161tini, kada je Kadriu video konkurs za radno mesto, nije razmi\u0161ljao o promeni karijere. Bila je to pozicija finansijskog slu\u017ebenika na Odeljenju za socijalnu za\u0161titu koje je tada bilo deo privremenih institucija UNMIK-a. \u201cNajvi\u0161e sam se prijavio iz radoznalosti\u201d, ka\u017ee Kadriu. \u201cAli tada nisam razmi\u0161ljao o odlasku iz fabrike.\u201d<\/span><\/p>

Kadriu je jo\u0161 dalekog juna 1999. bio u grupi od nekoliko radnika koji su prvi u\u0161li u fabriku, tek par dana nakon \u0161to su trupe NATO stigle u Podujevo, donose\u0107i radosnu vest o oslobo\u0111enju. U samoj fabrici su on i nekoliko njegovih kolega prona\u0161li znatnu koli\u010dinu sirovina koja im je omogu\u0107ila po\u010detak proizvodnje. \u201cFabrika je pomalo bila o\u0161te\u0107ena u ratu, pa smo se svakodnevno okupljali da je o\u010distimo\u201d, Kadriu se prise\u0107a. \u201cUbrzo smo uspeli da o\u017eivimo fabriku i to nas je odr\u017eavalo da nastavimo.\u201d<\/span><\/p>

Me\u0111utim, inicijalni entuzijazam je ubrzo izbledeo. Prema Kadriuovim re\u010dima, po\u010dele su da se javljaju svakodnevne nesuglasice izme\u0111u radnika i uprave. On tvrdi da su kvalifikovani radnici po\u010deli da odlaze, a oni najneiskusniji da preuzimaju fabriku. Uskoro je po\u010delo da se govori o privatizaciji. Bilo da je ona cini\u010dno planirana ili ne, Kadriu smatra da su ogor\u010denost i nezadovoljstvo na radnome mestu doprineli obezvre\u0111ivanju fabrike. Tako je privatizacija postala prihvatljiva, pa \u010dak i po\u017eeljna. \u201cRadnici koji su tu bili 20 godina prihvatili su zabludu da \u0107e fabrika procvetati od privatizacije\u201d, ka\u017ee on.<\/span><\/p>

Tada je Kadriu <\/span>\u2014 dana\u0161nji direktor Unutra\u0161nje revizije u Ministarstvu finansija, rada i transfera \u2014 smatrao sebe sre\u0107nikom \u0161to je prihvatio posao na Odeljenju za socijalnu za\u0161titu. Neko vreme je radio i tamo i u fabrici. Kako su se podele me\u0111u radnicima produbljivale, a privatizacija se pokazala jedinim spasom, njemu je postalo jasno da tamo nema nikakvu budu\u0107nost. \u201cSav na\u0161 naporan rad, sav kapital i sva imovina po\u010deli su iznenada da tonu\u201d, prise\u0107a se Kadriu, vidno besan.<\/span><\/p>\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t