{"id":68764,"date":"2021-12-15T09:50:14","date_gmt":"2021-12-15T08:50:14","guid":{"rendered":"https:\/\/kosovotwopointzero.com\/?p=68764"},"modified":"2021-12-17T14:54:21","modified_gmt":"2021-12-17T13:54:21","slug":"moja-baka-jugonostalgija-i-nedovrsena-prica","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/archive.kosovotwopointzero.com\/sr\/moja-baka-jugonostalgija-i-nedovrsena-prica\/","title":{"rendered":"Moja baka, jugonostalgija i nedovr\u0161ena pri\u010da"},"content":{"rendered":"\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t

Odrastaju\u0107i u posleratnoj Jugoslaviji, moja baka je sebe smatrala sastavnim delom socijalisti\u010dkog dru\u0161tva. Kako danas da razumem njen tada\u0161nji svet?<\/b><\/h4>\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t

Kada sam je upoznala, moja baka je ve\u0107 bila te\u0161ka \u017eena. Delovala je strogo: Nosila je ozbiljan pogled, kao neko s kime ne biste hteli da se ka\u010dite. U albanskom jeziku imamo izraz \u2018zonj\u00eb e rand\u00eb\u2019, \u010diji bi krnji prevod bio \u2018te\u0161ka dama\u2019, ali bi bli\u017ea odrednica glasila<\/span>\/otmena dama<\/span><\/i>. Takva je bila moja baka: Te\u0161ka, dostojanstvena, ponosna \u017eena; ugla\u0111ena i uredno frizirana, \u010dak i dok je \u017eivela izolovana<\/span><\/p>\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"Myrvete\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t
Myrvete Hoxha (Mirveta Hod\u017ea) sredinom osamdesetih godina 20. veka.<\/figcaption>\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/figure>\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t

U mojim je o\u010dima bila ve\u0107a od samog \u017eivota. Izgleda da ima pomalo istine u tvrdnji o njenoj mladala\u010dkoj korpulentnosti, jer njena ode\u0107a danas visi sa mog tela zbog triput ve\u0107eg broja. Ona je bila takva da je njeno prisustvo iziskivalo pa\u017enju i po\u0161tovanje kad god bi u\u0161la u sobu. Uvek nam je nare\u0111ivala po ku\u0107i da radimo ovo ili ono. Povremeno bi si\u0161la iz svoje spava\u0107e sobe rano ujutru, \u0161iro otvorila prozore i vrata, a potom nas pozvala na \u2018radnu akciju\u2019 \u2014 prole\u0107no \u010di\u0161\u0107enje sa komunisti\u010dkim prizvukom.<\/span><\/p>

U kasnijim \u017eivotnim fazama, kada joj se telo prepustilo starosti i savilo iznutra, ona je i dalje obavljala svoj jutarnji obred, pa\u017eljivo \u010de\u0161ljaju\u0107i srebrnastu kosu koja je glatko, u talasima, padala na njena ramena, nakon \u010dega bi iza levog uva stavljala \u0161penadlu da joj dr\u017ei kosu na jednom mestu. Na svakih nekoliko meseci doterivala je svoju kosu na istoj lokaciji \u2014 u maloj radnji tik uz Trg Zahir Pajaziti, frizerskom salonu <\/span>Ardhm\u00ebria<\/span><\/i> (Budu\u0107nost), ostatku jugoslovenske ere. \u010cim si\u0111em sa trga preko stepenica i potr\u010dim ka \u017eici za ve\u0161 punoj obezbojenih pe\u0161kira koje frizerke stavljaju napolju da se su\u0161e, setim se bake dok se vra\u0107a ku\u0107i od frizerke, sa da\u0161kom amonijaka koji prati njen lagani gegaju\u0107i hod.<\/span><\/p>

Ja \u017eivim u blizini radnje <\/span>Ardhm\u00ebria<\/span><\/i>, pa tako \u010desto razmi\u0161ljam o svojoj baki.<\/span><\/p>\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t

1. Ju\u010dera\u0161nji svet<\/span><\/span><\/b><\/p>

Na dana\u0161njem Kosovu svet koji je generacija moje bake izgradila i nastanjivala samo je avet. Za razliku od Sarajeva, gde mo\u017eete da popijete kafu u kafi\u0107u <\/span>Tito<\/span><\/i>, ili Skoplja, gde je mogu\u0107e kupiti zna\u010dku sa Mar\u0161alovim likom na pijaci, Pri\u0161tina je pustinja kada je u pitanju jugonostalgi\u010dni turizam.<\/span><\/p>

Prolongirana segregacija na Kosovu devedesetih godina i brutalni rat sa Srbijom 1998-99. odsekli su svaku realnu i umi\u0161ljenu vezu sa Jugoslavijom, i to jednom za svagda. Rat je poslu\u017eio i kao epistemi\u010dki prekid. Svi na\u0161i \u017eivoti su, prema tome, prepolovljeni na period pre i posle rata; posekotina li\u010di na otvorenu ranu koja se dve decenije kasnije i dalje gnoji. Uprkos ovom odsecanju i <\/span>homogenizaciji javnog diskursa<\/span><\/a> kroz posleratni \u2018master-narativ\u2019 u slu\u017ebi kulta Adema Jasharija (Adem Ja\u0161ari), kolektivno se\u0107anje je i dalje predmet razdora. Ova potmula borba umnogome se odnosi na to koga i \u0161ta pamtimo i komemori\u0161emo; \u010diju smrt treba oplakati, a \u010diju \u017ertvu uva\u017eiti.<\/span><\/p>

Od zavr\u0161etka rata na Kosovu, kao \u0161to je o tome pisala Stephanie Schwandner-Sievers (Stefani \u0160vandner-Sivers), se\u0107anje javnosti na Jugoslaviju je nevidljivo i ne\u010dujno. Prilikom retkih izuzetaka kada umetnici ili intelektualci \u2014 \u010dlanovi \u201ckosmopolitske elite\u201d, kako ih Schwandner-Sievers naziva \u2014 stavljaju naglasak na ovaj period, oni to rade sa izvesnom gor\u010dinom.<\/span><\/p>

U privatnim razgovorima, ipak, Schwandner-Sievers nailazi na titovsku nostalgiju sli\u010dnu onoj koja se vidi kod drugih biv\u0161ih jugoslovenskih naroda i narodnosti. Pojedine \u017eene se prise\u0107aju Titovog vremena uz veliki entuzijazam \u2014 bile su prve devoj\u010dice u svojoj porodici koje su poha\u0111ale \u0161kolu; oni koji su odrasli krajem \u0161ezdesetih i po\u010detkom sedamdesetih smatraju socijalisti\u010dki period \u201cformativnim\u201d vremenom koji je uobli\u010dio njihove budu\u0107e snove. Ipak, se\u0107anje na to doba neraskidivo je vezano za nade i te\u017enje tih generacija naspram budu\u0107nosti i traumati\u010dnim de\u0161avanjima kojima su Albanci bili podvrgnuti osamdesetih i devedesetih godina. Ova \u201cranjivost\u201d se\u0107anja, kako o tome pi\u0161e autorka Schwandner-Sievers, mo\u017eda je doprinela da Albanci prestanu javno govoriti o svojim se\u0107anjima na Jugoslaviju nakon raspada federacije.<\/span><\/p>\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"Myrvete\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t
Myrveta i pioniri u Pri\u0161tini sa Josipom Brozom Titom i njegovom \u017eenom Jovankom, \u0161ezdesete godine.<\/figcaption>\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/figure>\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t

Moja baka je preminula pre pet godina. \u017divela je dovoljno dugo da vidi imploziju Jugoslavije i o\u017eivljavanje unutra\u0161njih sukoba koji su prethodili osamdesetim godinama, ali koji su u doba socijalizma bilo minimizovani, ignorisani ili nasilno ugu\u0161eni. Osamdesete godine su i za nju ozna\u010dile poniranje: prema njenoj biografiji objavljenoj u sa\u017eetom pregledu sredinom devedestih godina, \u201cusled aktuelnih socio-politi\u010dkih pritisaka, ona je primorana da se prevremeno penzioni\u0161e\u201d 1986, pritom napustiv\u0161i izuzetno uspe\u0161nu karijeru u prosveti, ali i svoj politi\u010dki anga\u017eman.<\/span><\/p>

Dok je bila mala, moja baka je izigravala kurirku u slu\u017ebi komunisti\u010dkih partizana \u0110akovice, a njena tri brata i sestra su se svi pridru\u017eili pokretu pre ili kasnije. Bila je mlada, pa je rat na nju ostavio veliki o\u017eiljak; dok je odrastala, \u017eivela je u senci slave svoje bra\u0107e (njena sestra se retko kada spominje u porodi\u010dnim pri\u010dama). Do dana dana\u0161njeg, stara drvena ulazna vrata u porodi\u010dnu ku\u0107u u \u0110akovici nosi spomen plo\u010du kojom se odaje po\u0161ta Fahri Hoxhi (Fahri Hod\u017ei), njenom bratu koga su nacisti obesili u avgustu 1944. Me\u0111utim, naj\u010de\u0161\u0107e se se\u0107aju jednog od pre\u017eivele bra\u0107e, Fadila \u2015 komandanta kosovskih partizana koji je kasnije postao visokorangirani politi\u010dar u Socijalisti\u010dkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji \u2015 ali je on predmet spora do dana dana\u0161njeg.<\/span><\/p>

U <\/span>retkom snimku<\/span><\/a> na kom govori moja baka, snimljenom 2012, ona deluje uzrujana i drhti dok se obra\u0107a kameri. Obu\u010dena je u crno, boju koju je stalno nosila nakon smrti svoga sina 1993; prosti \u0161al krasi njenu tamnu ode\u0107u. To je trebalo da bude sre\u0107an dan, ali se ona na\u0161la me\u0111u dvadesetak osoba uguranih u slabo osvetljenu sobu, kancelariju Udru\u017eenja veterana antifa\u0161isti\u010dke narodnooslobodila\u010dke borbe (NOB) \u2014 kako su u Jugoslaviji nazivali Drugi svetski rat. Svi su do\u0161li na otkrivanje statue u \u010dast Fadil Hoxhe narodnog heroja Jugoslavije, nekoliko dana pre proslave stogodi\u0161njice albanske Deklaracije o nezavisnosti \u2014 to je, bez ikakve sumnje, trebalo da poslu\u017ei da se istorijska li\u010dnost kakva je Hoxhina zauvek uvede u istoriju albanskog naroda.<\/span><\/p>\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t

Jugoslovenska istorija me je privla\u010dila kao \u0161to amatera arheologa privla\u010di kopanje po dvori\u0161tu u potrazi za artefaktima.\n<\/h2>\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t

Sve\u010danost li\u010di na proslavu punu ogor\u010denja: Nakon vi\u0161egodi\u0161njeg cenkanja sa dr\u017eavnim vlastima oko javnih povr\u0161ina, trgova i ulica gde bi se statua podigla, udru\u017eenje je primorano da ga smesti u zaboravljenu prostoriju na Trgu bratstva i edinstva, koji sada nosi ime Adema Jasharija.<\/span><\/p>

Sede\u0107i pored svog mla\u0111eg brata Skendera, koji je danas jedan od retkih \u010dlanova predsedni\u0161tva udru\u017eenja veterana, ona ne \u0161tedi na re\u010dima.<\/span><\/p>

\u201cOvo je sramota. Fadil nije bio osoba koja zaslu\u017euje sobnu bistu\u201d, ka\u017ee i odmahuje glavom u neverici.<\/span><\/p>

Gotovo 10 godina kasnije, nakon pregr\u0161ta obe\u0107anja da \u0107e je postaviti u centru \u0110akovice, i usled velikog otpora skup\u0161tine op\u0161tine, bronzana statua i dalje je zaboravljena u \u0107o\u0161ku kancelarije udru\u017eenja veterana, gde skuplja pra\u0161inu.<\/span><\/p>\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t

\u00a0<\/p>

2. Jugonostalgija
<\/b><\/p>

Ceo svoj \u017eivotni vek moja baka je bila mala sestra Fadila Hoxhe, a ja sam celi svoj \u017eivotni vek bila njena unuka.<\/span><\/p>

Po\u010dela sam da pi\u0161em ovaj esej sa namerom da mapiram se\u0107anja nekoliko \u017eivih osoba koje su u\u010destvovale u izgradnji socijalisti\u010dke Jugoslavije i onih koje su jedva pre\u017eivele represiju, ali sam od samoga po\u010detka shvatila da je porodi\u010dna storija moje bake uticala na svaki susret, na svaki intervju.<\/span><\/p>

Ime moje porodice svuda mi je otvaralo vrata, ali ih je i zatvaralo. Ljudi su mi pripovedali pri\u010de za koje su mislili da \u017eelim da \u010dujem, smatraju\u0107i da sam vodila bitku da sa\u010duvam \u010dast porodice ili da spasim ostatke \u201cboljeg jugoslovenskog \u017eivota\u201d. <\/span><\/p>\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"Myrvete\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t
Myrvete sa bratom Fadilom, 1983.<\/figcaption>\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/figure>\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t

\u201cNereflektivna nostalgija ra\u0111a \u010dudovi\u0161ta\u201d, zaklju\u010duje Bojm.\n<\/h2>\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t

Oni nisu sasvim pogresili.<\/span>. Jugoslovenska istorija me je privla\u010dila kao \u0161to amatera arheologa privla\u010di kopanje po dvori\u0161tu u potrazi za artefaktima.<\/span><\/p>

Ro\u0111ena sam 1988. i ne se\u0107am se Tita, a ne znam ni\u0161ta ni o bla\u017eenom jugoslovenskom konzumerizmu iz sedamdesetih. Da li sam ja onda jugonostalgi\u010dna i zar to nije samo po sebi lo\u0161a stvar? Na kraju krajeva, nostalgi\u010dari se smatraju sentimentalcima, naivnima i pomalo budalastima. Glaziranim o\u010dima sa setom se prise\u0107aju pro\u0161losti, sa divljenjem promatraju\u0107i svako se\u0107anje kao jedinstveni kliker sa kog je vreme izbrisalo svaku nesavr\u0161enost. Ali, kao \u0161to je to Svetlana Boym (Bojm) pokazala u svojoj knjizi \u201cThe Future of Nostalgia\u201d (Budu\u0107nost nostalgije), ovo krajne savremeno stanje sadr\u017ei brojne nijanse koje poti\u010du iz na\u0161e potrebe da zaustavimo vreme i napredak.<\/span><\/p>

Nostalgija je su\u0161tinski dvosmislena i mo\u017ee da se odnosi na \u017eudnju za prostorom i vremenom. \u0160to je jo\u0161 bitnije, za razliku od melanholije, koja je individualne prirode, nostalgija se vrti oko odnosa izme\u0111u li\u010dnog i kolektivnog se\u0107anja. Svetlana Boym u svojoj knjizi opisuje dve vrste nostalgije: restorativnu i reflektivnu. Prva sebe ne smatra nostalgijom, ve\u0107 se predstavlja kao istina i tradicija, ispoljavaju\u0107i se u nacionalnom i nacionalisti\u010dkom bu\u0111enju i upu\u0161taju\u0107i se u antimoderno kreiranje mitova. Dok se restorativna nostalgija di\u010di obnovom \u201cspomenika iz pro\u0161losti\u201d, reflektivna nostalgija se \u201czadr\u017eava na ru\u0161evinama, patini vremena i istorije\u201d. Prema tome, reflektivna nostalgija se bavi \u010de\u017enjom, gubitkom i nemogu\u0107no\u0161\u0107u da se pokrpe pukotine u se\u0107anju, ne\u0161to za \u010dime restorativni nostalgi\u010dari toliko \u017eude.<\/span><\/p>

Po re\u010dima Svetlane Boym, na jednoj strani imamo restorativnu nostalgiju, koja oja\u010dava homogenu \u201cnacionalnu fabulu\u201d, kolektivno se\u0107anje zasnovano na narativima koji name\u0107u \u201capsolutnu istinu\u201d. Istovremeno, sa druge strane imamo reflektivnu nostalgiju koja nagla\u0161ava odnos izme\u0111u individualnog i kolektivnog identiteta, ali ne tako \u0161to poku\u0161ava da ponovo stvori sjedinjene narative, ve\u0107 negovanjem praznina i razlika proisteklih iz suprotstavljenih gledi\u0161ta.<\/span><\/p>

Boym zaklju\u010duje da \u201cnereflektivna nostalgija ra\u0111a \u010dudovi\u0161ta\u201d.<\/span><\/p>

Moja te\u017enja je bila nostalgi\u010dne prirode, ali je bila reflektivna. Poku\u0161ala sam da sakupim nepovezana se\u0107anja o mojoj baki, ne da bih izgradila dosledan narativ o njoj ili njenoj generaciji, ve\u0107 da rekonstrui\u0161em privid druga\u010dije temporalnosti: one u kojoj je moja baka nekada bila mlada i sre\u0107na, uva\u017eavana \u010dlanica dru\u0161tva. Na kraju krajeva, upustila sam se u potragu za privremenim stanjem u kom je moja baka, u stvari, kao osoba imala smisla.<\/span><\/p>

\u00a0<\/p>

3. Istaknuta \u017eena<\/b><\/p>

Kao nekada\u0161nja nastavnica istorije i geografije, moja baka je volela da \u010dita dokumentarnu literaturu, posebno savremene biografije poznatih li\u010dnosti. Pronalazila je utehu \u010ditaju\u0107i o famoznim mu\u0161karcima i \u017eenama, o me\u0111usobnoj igri li\u010dnog i istorijskog u \u017eivotnom veku, a rado mislim da je u\u017eivala i u tra\u010darenju.<\/span><\/p>

U starosti je \u010ditala memoare ameri\u010dkih predsednika, prvih dama i evropskih politi\u010dara, posebno cene\u0107i stil na koji su pomenute knjige isprepletale istinu i iskustvo, \u010dinjenice i fikciju. Ove knjige su sasvim protivure\u010dile na\u010dinu na koji su nas u \u0161koli u\u010dili da pi\u0161emo biografije, bilo da su njihov predmet poznate ili istorijske li\u010dnosti, a posebno mu\u010denici.<\/span><\/p>

U privatnoj biblioteci moje bake pra\u0161inu su skupljale desetine ovakvih monografija u kojima se hronolo\u0161ki opisuju prvi nastavnici na Kosovu; u pitanju su knjige o istorijskim li\u010dnostima koje su ovako ili onako doprinele napretku albanskog naroda. Tu su, svakako, i knjige o njenom bratu Fadilu.<\/span><\/p>

Sve ove knjige prate odre\u0111eni obrazac i ponavljaju tropove. Na osnovu mojih knji\u017eevnih ukusa, suvoparni narativ koji je pratio ove \u017eivotne pri\u010de vredne zapisivanja u\u010dinio je da oni zali\u010de na \u017eivote koji nisu vredni \u017eivljenja. Ti mu\u0161karci, a re\u0111e i \u017eene, ro\u0111eni su odre\u0111enog dana i na odre\u0111enom mestu, ali su nekako svi potekli iz rodoljubivih porodica, \u0161to ih je opredelilo da kasnije po\u010dine herojska dela. Ove porodice su se mogle nazvati feudalnim, intelektualnim, imu\u0107nim ili siroma\u0161nim. Neki su poticali iz starogra\u0111anski porodica; poneki su bili iz zemljoposedni\u010dkih plemi\u0107kih porodica (<\/span>familje bujare<\/span><\/i>); a jo\u0161 re\u0111i su bili oni iz radni\u010dke klase ili iz zemljoradni\u010dkih porodica. Me\u0111utim, zajedni\u010dko svim ovim subjektima biografija jeste da su <\/span>odnekud <\/span><\/i>do\u0161li, da je rodoljublje njihovih porodica utrlo put njihovoj slavi, \u0161to je prethodilo njihovom nastupu na \u017eivotnoj sceni, tako zauvek utiskuju\u0107i pe\u010dat na njihova kasnija dela \u2014 ili makar onako kako ih mi tuma\u010dimo.<\/span><\/p>

\u0160to se ti\u010de ove tradicije, morali bismo da ustanovimo da je moja baka, Myrveta Limani, devoja\u010dko Hoxha (1930), ro\u0111ena u rodoljubivoj porodici koja je volela svoju domovinu, koja je cenila obrazovanje vi\u0161e od svega. Poha\u0111ala je osnovnu i srednju \u0161kolu u \u0110akovici, bila aktivna \u010dlanica antifa\u0161isti\u010dke narodnooslobodila\u010dke borbe od 1942. \u2014 dok je jo\u0161 bila dete \u2014 a Komunisti\u010dkoj partiji pristupila poprili\u010dno rano, 1948.<\/span><\/p>

Spada u prvu grupu nastavnika koji su diplomirali na U\u010diteljskoj \u0161koli <\/span>Normalja <\/span><\/i>u \u0110akovici i nastavili studije istorije i geografije na Vi\u0161oj pedago\u0161koj \u0161koli u Beogradu. Izme\u0111u 1948. i 1949. godine u\u010destvovala je u omladinskoj radnoj akciji za izgradnju Novog Beograda. Po zavr\u0161etku studija vratila se u \u0110akovicu da dr\u017ei nastavu u Gimnaziji, nakon \u010dega je bila nastavnica u prizrenskoj Gimnaziji. Godine 1957. preselila se u Pri\u0161tinu, gde je dr\u017eala nastavu u Osnovnoj \u0161koli \u201cAca Marovi\u0107\u201d (danas \u201cFaik Konica\u201d).<\/span><\/p>\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t
Myrveta u svojoj kancelariji u svojstvu direktorke pred\u0161kolskih ustanova u Pri\u0161tini, sredinom osamdesetih godina, i sa svojim osobljem u obdani\u0161tu Ulpiana na godi\u0161njoj proslavi 1982.<\/figcaption>\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/figure>\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t

Myrveta je u celom ovom periodu bila aktivna \u010dlanica raznih partijskih komiteta i sekretarijata u \u0110akovici, Prizrenu i Pri\u0161tini. Usled zapa\u017eenog aktivizma, imenovana je za \u010dlanicu Pokrajinskog predsedni\u0161tva Socijalisti\u010dkog saveza radnog naroda (<\/span>Lidhja Socialiste e Popullit Punonj\u00ebs<\/span><\/i>, LSPP). Izme\u0111u 1974. i 1986. vr\u0161ila je funkciju direktorke svih pred\u0161kolskih ustanova u Pri\u0161tini, aktivno u\u010destvuju\u0107i u izgradnji obdani\u0161ta i pobolj\u0161anju uslova u objektima pod njenom upravom. Usled politi\u010dkog pritiska, primorana je da ode u prevremenu penziju, ali pre toga bila je odlikovana sa dva ordena zasluge za narod i plaketom \u201cGanimete T\u00ebrbeshi za izvanredan doprinos \u201csocijalisti\u010dkoj prosveti\u201d. Gledaju\u0107i sa te ta\u010dke, lako bismo mogli zaklju\u010diti, kao \u0161to je to prime\u0107eno u jednom tekstu Rilindje o njoj iz 1974, da je Myrveta Hoxha Limani bila \u201cAktivna od detinjstva\u201d (<\/span>Aktive \u00c7\u2019Prej F\u00ebmij\u00ebnis\u00eb)<\/span><\/i>.<\/span><\/p>

Me\u0111utim, u skladu sa druga\u010dijom tradicijom sastavljanja biografije, prema kojoj se portreti ljudi pojavljuju u skupovima apokrifnih pri\u010da i raznih se\u0107anja, \u017eivot moje bake je mogao da se opi\u0161e izrazom \u2018ubrani uspeh\u2019 (<\/span>sukseset e korrura<\/span><\/i>) prosvetnog radnika u socijalisti\u010dkoj Jugoslaviji.<\/span><\/p>

Da bismo je razumeli, morali bismo prvo da razumemo pri\u010de koje je volela da pripoveda, one kojima nije bila naklonjena i one koje je smatrala vrednim zapisivanja.<\/span><\/p>

\u00a0<\/p>

4. Odsecanja\u00a0<\/b><\/p>

U poku\u0161aju da usnimim pregr\u0161t bakinih pri\u010da, u svakom slu\u010daju iz sebi\u010dnih razloga koliko i za dobrobit istorije, godine 2015. kona\u010dno sam uspela da je ubedim da uradimo intervju za <\/span>Inicijativu za usmenu istoriju<\/span><\/a>, projekat u \u010dijem sam radu tada u\u010destvovala.<\/span><\/p>

Moja baka, koja je bila vrlo o\u0161troumna celi moj \u017eivot, po\u010dela je da ponavlja pri\u010de, pose\u017eu\u0107i za stvarima koje je zaboravila, ali je znala da su nekad bile tamo. Smetalo joj je \u0161to se nije svega se\u0107ala ili \u0161to su je neka se\u0107anja nadvladavala onda kada im se najmanje nadala, ali se i mnogo brinula da mora da zapamti <\/span>sve <\/span><\/i>dok jo\u0161 mo\u017ee. Rezultat svega toga je bio nesavr\u0161eni intervju u kom je njen najve\u0107i bol ipak isplivao na povr\u0161inu.<\/span><\/p>

Tom prilikom sam shvatila da, uprkos celom\u00a0 izobilju \u017eivota moje bake \u2014 jer je imala brojnu bra\u0107u i sestre, ro\u0111ake, unuke; mnoge \u0161anse, prilike i iskustva \u2014 sve je to bilo usidreno potonjim nesre\u0107ama. Prvo je izgubila svoju ku\u0107u u Drugom svetskom ratu, zatim i brata; kasnije je ostala bez najmla\u0111eg sina, a ubrzo nakon toga i bez supruga. Kada smo je intervjuisali u na\u0161oj gostinskoj sobi \u2014 redovno odr\u017eavanoj za goste koji su retko kada svra\u0107ali \u2014 ona je bila najstarija osoba u svojoj porodici i me\u0111u svojim vr\u0161njacima; skoro da vi\u0161e nije imala \u0161ta da izgubi.<\/span><\/p>

\u00a0<\/p>

5. Osnovne lekcije<\/strong><\/p>

Kad je Myrveta ro\u0111ena kao \u0107erka Nakije i Halim Hoxhe 22. marta 1930, \u0110akovica je bila mali prometni grad u Kraljevini Jugoslaviji kojom je vladala dinastija Kara\u0111or\u0111evi\u0107a. Porodica Hoxha je bila feudalna porodica kojoj je po\u010detak 20. veka te\u0161ko pao, pa su, kao i ostale zemljoposedni\u010dke porodice u \u0110akovici, mrzeli poreznike \u2014 <\/span>porezgjit\u00eb<\/span><\/i>, kako su ih zvali. \u201cNa\u0161a porodica je bila vrlo bogata, svi \u0110akov\u010dani to znaju, ali tada nije bilo gotovine\u201d, moja baka je uzaludno pri\u010dala. \u201cGlavni kolja\u010di koji su maltretirali narod bili su oni pod imenom <\/span>porezgjit\u00eb<\/span><\/i>, oni koji su prikupljali porez od ku\u0107e do ku\u0107e. Kada niste mogli da platite, oni bi uzimali stvari iz ku\u0107e jer ste morali nekako da platite.\u201d<\/span><\/p>

Myrvetin deda, Haxhi (Had\u017ei)\u00a0 Emin Efendiu, koji je postao had\u017eija nakon \u0161to je oti\u0161ao na hodo\u010da\u0161\u0107e u Meku, bio je obrazovan i dobro obave\u0161ten \u010dovek, a poznavao je i arapski, persijski i turski. Radio je kao nastavnik i bio na \u010delu \u0111akovi\u010dke ru\u017edije, verske srednje \u0161kole. Myrvetin otac, Halim, tako\u0111e obrazovan \u010dovek, bio je trgovac. U delu \u201cFadil Hoxha Si\u00e7 e Njoha Un\u00eb\u201d (Fadil Hoxha kakvog sam poznavao), Ekrem Murtezai pi\u0161e da je Halim rukovodio nekolicinom prodavnica, posedovao zemlju, nadgledao rad zemljoradnika i dr\u017eao nastavu u mejtefu, osmanskoj verskoj \u0161koli. Triput se \u017eenio, \u0161to moja baka ne pominje u na\u0161em intervjuu; niti mi je bilo kada spominjala, ni privatno ni javno, da su Fahri i Fadil ro\u0111eni u braku Halima Hoxhee sa njegove prve dve \u017eene, koje su obe umrle dok su deca bila jo\u0161 vrlo mala.<\/span><\/p>

Porodica je bila ogromna: Halim Hoxha je imao osmoro dece, od kojih su sva, pa i devoj\u010dice, i\u0161le u \u0161kolu. Kao prvo, moja baka i njena sestra Nexhmije poha\u0111ale su nastavu u mejtefu pre nego \u0161to su krenule u \u0161kolu sa nastavom na srpskom (takozvana gra\u0111anska \u0161kola), kao \u0161to su tamo, pre njih, i\u0161li i njena bra\u0107a Fadil i Fahri. \u201cKoga je tada bilo briga [za jezik], sve dok smo mogli da idemo u \u0161kolu\u201d, govorila je moja baka, ali je ljudima zapravo to ipak bilo bitno, pa ve\u0107ina nije poha\u0111ala \u0161kolu. Moja baka je celi \u017eivot zbijala \u0161ale na ra\u010dun \u0110akov\u010dana, od kojih je retko ko umeo da gukne srpski.<\/span><\/p>

Sama \u010dinjenica da je porodica insistirala na obrazovanju bilo je na ponos moje bake dok je bila \u017eiva, premda je to mo\u017eda pre bila povlastica. Od formiranja 1918. godine, jugoslovenska kraljevina je negirala Albancima pravo da se obrazuju na svom maternjem jeziku <\/span>\u2014 dok je pre toga samo \u0161a\u010dica \u0161kola imala nastavu na albanskom \u2014 pa je tako lokalno stanovni\u0161tvo uglavnom bilo nepismeno. Prema <\/span>popisu iz 1931<\/span><\/a>, tri teritorijalne jedinice, banovine, na koje je dana\u0161nja kosovska teritorija tada bila podeljena, imale su jednu od najni\u017eih stopa pismenosti u Kraljevini Jugoslaviji. U \u0110akovici je 84,2% stanovni\u0161tva bilo nepismeno <\/span>\u2014 a tek 5% \u017eena svih uzrasta moglo je da \u010dita i pi\u0161e. Brojke su bile jo\u0161 sumornije za dreni\u010dki predeo, gde je 86,4% mu\u0161karaca i 98,6% \u017eena bilo nepismeno.<\/span><\/p>

Ove brojke su bile u o\u0161troj suprotnosti sa beogradskim okrugom, gde je gotovo sasvim naglava\u010dke obrnuto stanje, sa samo 10,9% nepismenih.<\/span><\/p>\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t

Fa\u0161isti\u010dki re\u017eim je Albancima omogu\u0107io u\u017eivanje mnogih prava koja im je Kraljevina Jugoslavija uskratila.\n<\/h2>\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t

\u010cim je fa\u0161isti\u010dka Italija 1941. sebi pripojila delove Kosova za vreme invazije Jugoslavije od strane sila Osovine, podvela ih je pod Kraljevinu Albanije, koju je okupirala dve godine ranije. Za razliku od Nema\u010dke i Bugarske, koje su okupirale ostale delove Kosova, italijanski protektorat je otvorio \u0161kole na albanskom jeziku u brojnim gradovima i selima sa albanskim stanovni\u0161tvom. Nastavnici iz u\u017ee Albanije i stanovnici Kosova koji su \u0161kolu u\u010dili na albanskim licejima masovno su do\u0161li da dr\u017ee nastavu na maternjem jeziku. Tako se i Fadil Hoxha, nakon zavr\u0161etka studija u Elbasanu, vratio u \u0110akovicu kao nastavnik 1941. Moja baka i njena sestra Nexhmija, koja je bila tri godine starija od nje, odmah su upisale albansku \u0161kolu u \u0110akovici.<\/span><\/p>

Dok je bila devoj\u010dica, moja baka, velika ljubiteljka \u0161kole, bila je uzorna u\u010denica. Ona je sva radosna odlazila u \u0161kolu sa svojom sestrom i njihovim drugarima i drugaricama; de\u010daci i devoj\u010dice su zajedno kora\u010dali u grupi: \u201c\u010cuvali smo jedni druge.\u201d<\/span><\/p>

Fadil, koji se tek nedavno bio vratio iz Albanije, postao je buntovnik, kako ga je\u00a0 moja baka nazivala. Pridru\u017eio se komunisti\u010dkim grupama u Elbasanu, pa je nakon dolaska na Kosovo po\u010deo da organizuje antifa\u0161isti\u010dke aktivnosti. Propagiranje protiv Italijana na Kosovu bilo je zahtevno i te\u0161ko. Fa\u0161isti\u010dki re\u017eim je Albancima omogu\u0107io u\u017eivanje mnogih prava koja im je Kraljevina Jugoslavija uskratila; najzapa\u017eenije je davanje dozvola za dr\u017eanje nastave na albanskom jeziku i kori\u0161\u0107enje nacionalne zastave.<\/span><\/p>

Na <\/span>fotografijama iz 1941. ili 1942<\/span><\/a>, \u0111akovi\u010dki prefekt Sylejman Beg Kryeziu se vidi sasvim obu\u010den u nacionalnoj no\u0161nji dok prati konvoj italijanskih oficira i verskih lidera koji mar\u0161iraju kroz grad na Dan albanske zastave. Upravo su na Dan zastave \u2014 28. novembra 1941. \u2014 Fadil i njegovi drugovi organizovali antifa\u0161isti\u010dki protest dok su se ljudi okupljali da proslave nacionalni praznik prvi put u \u017eivotu. Nakon dr\u017eanja \u017eivopisnoga govora koji je navodno \u201crazotkrio politiku okupatora koji se izdaje za spasioca Albanaca\u201d, Fadil je u parampar\u010dad pocepao albansku zastavu italijanskog protektorata. Posle ovih zbivanja, Fadil je nakratko uhap\u0161en, a zatim i pu\u0161ten, nakon \u010dega se kona\u010dno upustio u odva\u017enije gerilske akcije.<\/span><\/p>\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t

Ona je mislila da su partizani vi\u0161e nego samo puki albanski nacionalisti koji su se borili protiv Srba, jer su oni hteli da se oslobode od svih.\n<\/h2>\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t

Rat koji je trajao u svetu odraslih, osen\u010dio je i de\u010diji svet. Jednog dana, nakon ogla\u0161avanja zvona, deca su se postrojila ispred \u0161kole, kao \u0161to se to redovno radilo, \u010dekaju\u0107i nastavnike da ih pozovu da u\u0111u. Me\u0111utim, toga dana, dok je moja baka \u010dekala u redu sa drugovima, primetila je da je jedan nastavnik nosio <\/span>plis<\/span><\/i>, tradicionalnu albansku belu kapu od filca. Iako nije mogla imati vi\u0161e od 10 ili 11 godina, znala je da <\/span>plis<\/span><\/i> nose simpatizeri Narodnog fronta (Balli Komb\u00ebtar), za koje je govorila da su \u201cve\u0107i nacionalisti nego \u0161to su to dana\u0161nji Albanci\u201d i da su hteli ujedinjenje cele albanske nacije. Znala je i da su balisti bili \u201cu slu\u017ebi\u201d Nemaca i Italijana, okupacije, i da su bili protiv partizana, u koje se ubrajao, naravno, i njen brat. Ona je mislila da su partizani vi\u0161e nego samo puki albanski nacionalisti koji su se borili protiv Srba, jer su oni hteli da se oslobode od svih \u2014 pa i od Italijana i Nemaca. Dok je jo\u0161 bila mala, moja baka je shvatila da su ona i nastavnik zagovarali razli\u010dite ideolo\u0161ke \u201cstruje\u201d. Jednom prilikom se pobunila na na\u010din da je opsovala nastavnika.<\/span><\/p>\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t

Skoro 75 godina kasnije, kada smo je intervjuisali, i dalje se bila stidela da nam ka\u017ee kojim re\u010dima ga je uvredila.<\/span><\/p>

\u201cNe mogu da ti ka\u017eem jer \u0107e\u0161 to da snimi\u0161\u2026 ukratko sam mu pojasnila da je on u slu\u017ebi osvaja\u010da\u201d, rekla nam je smeju\u0107i se gromoglasno sa blago ru\u017ei\u010dastim obrazima.<\/span><\/p>

Nakon upotrebe profanog izraza, nastavnik ju je izvukao iz reda u\u010denika i stavio je u \u201czatvor\u201d, improvizovanu ostavu ispod stepenica koju su koristili za skladi\u0161tenje drva za ogrev. \u201cBila sam tek dete, bre, dete\u2026 Pla\u0161ila sam se da \u0107e ispod stepenica biti pacova\u201d, pri\u010dala nam je baka. U\u010ditelj se smilovao i nije je jo\u0161 dugo dr\u017eao u \u201czatvoru\u201d, ali je moja baka do kraja \u017eivota \u017ealila \u0161to je tada opsovala. \u201cSe\u0107am se jer sam pogre\u0161ila. Pogre\u0161ila sam \u0161to sam to izgovorila\u201d, rekla je pokajni\u010dki.<\/span><\/p>

\u00a0<\/p>

6. Contorno<\/b><\/p>

Moja baka je bila \u010dudno bi\u0107e sa zanimljivim osobinama. Retko kad bi se opustila i uzela gutljaj rakije u \u010dokan\u010detu \u2014 \u201cda srce ostane zdravo\u201d. Obo\u017eavala je mu\u0161t\u00a0 i ispijala bi ga u maloj vinskoj \u010da\u0161i uz \u010dorbu od bamije. Pravila je najbolju u <\/span>krelan\u00eb<\/span><\/i> (tradicionalnu pitu na Kosovu), rukom lome\u0107i mrvice \u010dim testo iza\u0111e iz rerne. Duboko u sebi je bila romanti\u010dna du\u0161a: nas dve smo oti\u0161le da gledamo film \u201cPearl Harbor\u201d r u renoviranom Kinu ABC, a ona je neizmerno u\u017eivala posmatraju\u0107i ljubavni trougao izme\u0111u Ben Afflecka, Josh Hartnetta (D\u017eo\u0161a Hartneta) i Kate Beckinsale (Kejt Bekinsejl). I dan-danas se smejem kad se setim glupe i anahrone re\u010denice Josha Hartnetta, koju ovaj uzvikuje u presudnom trenutku u filmu, kada japanske bombe padaju na Pearl Harbor: \u201cMislim da je Drugi svetski rat upravo po\u010deo!\u201d<\/span><\/p>

\u00a0<\/p>

7. O pticama i po\u017earima<\/b><\/p>

Jedne prole\u0107ne ve\u010deri 1943, dok se smrkavalo a porodica Hoxha pripremala za krevet, kos se zaletio u prozor dnevne sobe dvospratne gradske ku\u0107e u osmanskom stilu. \u201cTo je lo\u0161 predznak\u201d, moja baka je govorila svaki put kada bi vrana sela na na\u0161u prozorsku dasku, duboko uverena u ispravnost svog sujeverja.<\/span><\/p>

Bilo je to krajem marta ili po\u010detkom aprila \u2014 u zavisnosti od iskaza \u2014 i tek nekoliko ulica dalje, Fadil Hoxha, koji je lutao kosovskim planinama kao partizan, okupio je malu grupu svojih najbli\u017eih pristalica s namerom da ubije italijanskog kolaboracionistu koji je ugro\u017eavao funkcionisanje njihovih baza. Zvao se Ali Bokshi (Alji Bek\u0161i), a on i jo\u0161 30 ostalih bili su \u201cbanda koja slu\u017ei fa\u0161izmu\u201d, govorio bi Fadil u intervjuu sa Vetonom Surojem (Veton Suroi) objavljenom 2010. u delu \u201cFadil Hoxha n\u00eb Vet\u00ebn e Par\u00eb\u201d (Fadil Hoxha u prvom licu). Bokshijevi ljudi su izlazili svake no\u0107i sa karabinjerima i napadali partizane. Mora da je bio na vrlo lo\u0161em glasu, toliko lo\u0161em da je moja baka u jednom trenutku rekla prezrivo: \u201c\u010cak su i bebe u \u0111akovi\u010dkim kolevkama znale Ali Bokshija, \u0161pijuna.\u201d<\/span><\/p>

Partizani \u2014 i to Fadil, Boro Vukmirovi\u0107, Ramiz Sadiku i Ymer Pula (Imer Pulja) \u2014 nakon procene da je Bokshi \u201cnajve\u0107a\u201d pretnja, odlu\u010dili su da ga ubiju \u201cpo svaku cenu\u201d. Desetoro partizana zauzelo je polo\u017eaje preko puta Bokshijeve ku\u0107e; po\u010delo je pucanje iz pu\u0161aka i bacanje granata, ali je akcija na kraju po\u0161la po zlu. \u201cMal (Malj) Sadiku je bacio granatu, ali se krov ku\u0107e ispre\u010dio i bomba nije eksplodirala u ku\u0107i\u201d, Fadil je kasnije prepri\u010dao Surroju. Umesto toga, prilikom eksplozije, bomba je osvetlila partizane, a Bokshijevi ljudi su prepoznali napada\u010de. Sama meta je uspela da pobegne bez ogrebotine, a u akciji je povre\u0111en samo njegov brat Gani. Nakon neuspele akcije, partizani su se povukli, ostavljaju\u0107i grad na milost i nemilost razjarenom Bokshiju koji je kasnije sproveo odmazdu, spaliv\u0161i brojne ku\u0107e i ubijaju\u0107i mu\u0161karce iz porodice Grezda, pa tako i Ferida Grezdu, tada dete.<\/span><\/p>\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"Fadil\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t
Fadil Hoxha, posleratna 1944\/45.<\/figcaption>\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/figure>\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t

\u201cNa\u0161a ku\u0107a je prva bila na meti. Osuta je paljba oru\u017ejem; mi smo bili u sobi, gde smo se spremali za krevet [kada se za\u010dulo] bum-bum-bum. Moj otac govori starijem bratu, \u2018Fahri, be\u017ei!\u2019\u201d, prise\u0107ala se moja baka. Fahri je pobegao, a na osnovu Fadilovog iskaza, naposletku je oti\u0161ao u Pri\u0161tinu i tamo se ponovo udru\u017eio sa partizanima.<\/span><\/p>

Ostatak porodice, misle\u0107i da ni\u0161ta nisu skrivili, odlu\u010dili su da ostanu. Deca su odvedena kod prvog kom\u0161ije, dok su otac i majka ostali kod ku\u0107e. \u010cak su planirali da iza\u0111u, otvore kapiju i ka\u017eu italijanskim vojnicima: \u201cIzvolite pogledati, ovde nema ni\u010deg.\u201d Dr\u017ee\u0107i uljanicu, Halim i Nakija bili su na pola puta do kapije kada se Nakija predomislila. \u201cNe mo\u017eemo da se suo\u010dimo sa ovim ljudima, izgledaju\u00a0 vrlo ljuti\u201d, prise\u0107a se moja baka onog \u0161to joj je majka ispri\u010dala. Tako su njih dvoje ostavili uljanicu usred ba\u0161te i otr\u010dali do suseda kod kojih su se deca krila.<\/span><\/p>

Nedugo zatim Hoxhna ku\u0107a je zapaljena, te je plamen zahvatio i kom\u0161ijinu ku\u0107au. U panici, dok su obe porodice poku\u0161avale da spasu kom\u0161ijin name\u0161taj i ode\u0107u od po\u017eara, Halim se zaputio kod drugog kom\u0161ije, tra\u017ee\u0107i uto\u010di\u0161te. Ta porodica ih je odbila. \u201cKako to mo\u017eete da u\u010dinite?\u201d Halim je molio, \u201cNemamo nikuda da idemo, vojska mi je u dvori\u0161tu\u201d. Ali kom\u0161ije nisu popu\u0161tale, boje\u0107i se da \u0107e se i oni na\u0107i u unakrsnoj vatri. Dok je Halim poku\u0161avao da presko\u010di ba\u0161tenski zid, kom\u0161ije su ga gurnule preko ivice. On je pao i slomio nogu, pri\u010da nam moja baka, smeju\u0107i se zbog tragikomi\u010dne situacije. Dakle, sada je porodica Hoxha prepu\u0161tena sama sebi i napu\u0161tena, a Myrvetina starija sestra, koja je bila \u201csna\u017ena, mlada i o\u0161troumna\u201d, primorana da nosi svoga oca i iza\u0111e u sokak, na ulicu.<\/span><\/p>\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t

\u201cIzlazimo na ulicu i pratimo [moju sestru i moga oca]. Na\u0161 ujak po majci bio je u blizini, brat moje majke; dosta je vodio ra\u010duna o nama dok je trajao rat. Oti\u0161li smo u njegovu ku\u0107u i ostali tamo\u201d, \u010desto se prise\u0107ala moja baka. \u201cNajve\u0107a tada\u0161nja nesre\u0107a desila se nakon \u0161to je na\u0161a ku\u0107a spaljena [dok] smo tra\u017eili da iznajmimo ku\u0107u. Kuda god smo po\u0161li po kom\u0161iluku, svi su govorili \u2018Ne, ne mo\u017eete ovde da ostanete.\u2019 \u2018Za\u0161to?\u2019 \u2018Jer \u0107e do\u0107i po vas, pa \u0107emo i mi da trpimo, ceo na\u0161 kom\u0161iluk bi\u0107e spaljen.\u2019\u201d<\/span><\/p>\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t

Iako su posle rata obnovili ku\u0107u, ona u njenim o\u010dima vi\u0161e nikada nije bila ista.<\/h2>\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t

Naposletku, ostali delovi kom\u0161iluka, koji nisu bili toliko odbojni prema porodici partizana, a koji su ve\u0107 ranije radili kao jataci za ilegalne naoru\u017eane pobunjenike, primili su porodicu kod sebe. Porodica Hoxha je kona\u010dno na\u0161la uto\u010di\u0161te u kom\u0161iluku Mullah Jusufi (Mulah Jusufi).<\/span><\/p>

Ova situacija je bila izuzetno traumati\u010dna za moju baku; iako su posle rata obnovili ku\u0107u, ona u njenim o\u010dima vi\u0161e nikada nije bila ista. \u010cesto bi pri\u010dala o staroj ku\u0107i sa velikim drvenim policama u dnevnoj sobi, ispunjenim knjigama u tvrdom, ko\u017enom povezu. Do naredne godine, izdr\u017eljivost porodice Hoxha je bila testirana jo\u0161 vi\u0161e. Dvoje starije bra\u0107e, Fahri i Sani\u2014koji su u odre<\/span>\u0111<\/span>enom vremenskom periodu bili povezani sa antifa\u0161isti\u010dkim pokretom\u00a0\u2014preselili su se u Tiranu da rade, u nadi da \u0107e pobe\u0107i od potencijalnog progona. Kika, kako je moja baka oslovljavala svoju majku celi \u017eivot, ostala je sa Halimom i manjom decom u \u0110akovici. Jedne ve\u010deri, nakon \u0161to su Nemci preuzeli kontrolu nad Kosovom posle italijanske kapitulacije, a borbe izme\u0111u sila Osovine i partizana su bivale sve \u010de\u0161\u0107e, Halim, koji nije bio komunista, uhap\u0161en je i poslat na prinudni rad u Austriju.<\/span><\/p>

Po zavr\u0161etku rata vratio se u novu stvarnost: nacisti su njegovo prvoro\u0111en\u010de, Fahrija, obesili na glavnom gradskom trgu, zajedno sa jo\u0161 10 njegovih drugova, u koje spada i sedamnaestogodi\u0161nja Ganimeta Terbeshi; a njegov drugi sin, Fadil, iza\u0161ao je iz rata kao pobednik i imenovan za zamenika komandanta Kosovskog operativnog \u0161taba na teritoriji koja \u0107e uskoro postati pokrajina Federativne Narodne Republike Jugoslavije.<\/span><\/p>

\u00a0<\/span><\/p>

\u00a0<\/p>

8. Kraj rata<\/b><\/p>

Kada su Italijani u\u0161li u \u0110akovicu 1941, moja baka i ostala deca su iza\u0161la da se pridru\u017ee masi koja je pozdravljala vojnike u mar\u0161u, i\u0161\u010dekuju\u0107i ih uz pesmu i aplauz. U narodnoj no\u0161nji i ma\u0161u\u0107i albanskom crveno-crnom zastavom, gradski centar se tresao od povika \u201c\u017divela Albanija\u201d, \u201cDole Jugoslavija\u201d, \u201c\u017diveo tata Hitler\u201d i \u201c\u017diveo Musolini\u201d.<\/span><\/p>

Kada su partizani oslobodili \u0110akovicu od nacisti\u010dkih snaga novembra 1944, povici i slavlje je ponovo usledilo. Me\u0111utim, moja baka nije bila prisutna da bi videla sve to, jer se krila sa svojom porodicom u \u0110akovi\u010dkom gorju u Albaniji (<\/span>Mal\u00ebsi t\u00eb Gjakov\u00ebs)<\/span><\/i>. Po\u010detkom 1944, nakon Halimovog hap\u0161enja, moja baka nam je rekla da je Fadil napisao pismo svojoj ma\u0107ehi Kiki koje je izgledalo otprilike ovako: \u201cNe mogu ni\u0161ta da preduzmem. Vi ste taoci, ubi\u0107e vas\u201d, pa ih savetuje da se sakriju sa malom decom. Brat i sestra, Sani i Nexhmija, pridru\u017eili su se partizanima. \u201cNisam mogla da odem jer sam bila premlada, nisu hteli da me uzmu sa sobom\u201d, govorila bi mi baka. Partizani su u tajnosti ispratili Kiku i njenu najmanju decu preko granice sa Albanijom, prolaze\u0107i kroz Tropoju i na\u0161av\u0161i im uto\u010di\u0161te u Du\u0161aju, u ku\u0107i \u010doveka pod imenom Zenel Ahmeti. Partizani su u planinama imali <\/span>utvr\u0111ene<\/span> baze, gde su brojna doma\u0107instva primala partizanske porodice kada su be\u017eale iz grada, prise\u0107ao se Fadil. \u201cSeljani su po celu no\u0107 dolazili u [Ahmetovu] ku\u0107u da nas brane\u201d, moja baka nam je pri\u010dala nekoliko godina kasnije.<\/span><\/p>

Porodica se vratila u grad \u010dim je oslobo\u0111en od nacista koji su se povla\u010dili, a nakon pobede komunisti\u010dkih partizana. \u0160to se moje bake ti\u010de, rat se tu i tada zavr\u0161io, iako su borbe nastavljene \u0161irom Kosova, dok su partizani poku\u0161avali da ugu\u0161e antikomunisti\u010dki nacionalni otpor. U decembru je grupa od nekoliko <\/span>stotina Albanaca poku\u0161ala da preuzme kontrolu<\/span><\/a> nad Uro\u0161evcem, ali neuspe\u0161no; oko mesec dana kasnije, sli\u010dna akcija je organizovana u Gnjilanu. U znak odmazde, \u201csrpska partizanska brigada\u201d, kasnije je priznao Fadil Hoxha, u\u0161la je u Gnjilane i pobila brojne civile, \u201cmnoge nevine ljude koji nisu imali nikakve veze sa balistima\u201d.<\/span><\/p>

Istovremeno, borbe su nastavljene i na severu, na Sremskom frontu, severozapadno od Beograda, gde su vojni odredi Osovine u povla\u010denju uspostavili odbrambenu liniju protiv udru\u017eenih jugoslovenskih partizana, sovjetskih i bugarskih snaga, potpomognutih savezni\u010dkim avionima. Na Kosovu, koje je podvedeno pod komandu jugoslovenskih komunista, partizani su poku\u0161ali da mobili\u0161u \u0161to vi\u0161e punoletnih mu\u0161karaca da bi ih slali na front, ali su nai\u0161li na pobunu. Uprkos velikim naporima partizana, u koje spada i sam Fadil Hoxha, da ubede Shabana Polluzhu (\u0160aban Polu\u017e) i njegov odred od oko 8.000 vojnika da se pridru\u017ee partizanima u borbi protiv Nemaca, <\/span>Poluzha je odlu\u010dio da ostane gde jeste i da brani svoj dreni\u010dki zavi\u010daj<\/span><\/a>. Usledile su borbe izme\u0111u partizana i Poluzhinih snaga, a prema re\u010dima istori\u010dara Noela Malcolma (Noela Malkolma), oko 20.000 Albanaca se pridru\u017eilo pobunjenicima. Pobuna je do marta sasvim ugu\u0161ena, a <\/span>44 okolnih sela je sasvim uni\u0161teno<\/span><\/a>.\u00a0<\/span><\/p>

U me\u0111uvremenu, Sremski front je kona\u010dno probijen sredinom aprila, a sovjetske su snage do 9. maja proglasile pobedu u Berlinu, prilikom nema\u010dke predaje. Svetski rat je stvarno bio zavr\u0161en.<\/span><\/p>

\u00a0<\/p>

9. Odrastanje<\/b><\/p>

Tokom ve\u0107eg dela rata, pitanje kosovskog statusa nije razja\u0161njeno. Uprkos potpisivanju Bujanske rezolucije 1943-44, na kojoj se Narodnooslobodila\u010dki savet Kosova i Metohije izjasnio da je ve\u0107ina kosovskog stanovni\u0161tva albanskog porekla i da \u017eele ujedinjenje sa Albanijom, ova pokrajina je ostala pod upravom Srbije nakon zavr\u0161etka rata. Isprva, za kosovske Albance, koji su ponovo ostali van okvira albanske dr\u017eave, granica je bila zanemarljiva. Odmah po zavr\u0161etku rata, <\/span>Jugoslavija i Albanija uspostavile su odli\u010dne odnose<\/span><\/a> i Enver Hoxha je srda\u010dno podr\u017eao ideju o spajanju dveju dr\u017eava. Godine 1945, kada su novoosnovane institucije poku\u0161avale da pro\u0161ire prosvetni sistem na Kosovo, Albanija je poslala 50 u\u010ditelja\/nastavnika.<\/span><\/p>

\u201c\u010cim su \u0161kole na albanskom otvorene, tek smo tada po\u010deli da otvaramo o\u010di; moramo da zahvalimo Albaniji \u0161to je odmah poslala u\u010ditelje\u201d, obja\u0161njava moja baka, koja je posle rata bila srednjo\u0161kolka. \u201c\u010cim se zahuktalo, nikad nije vi\u0161e prestalo.\u201d<\/span><\/p>

Nakon rata, Komunisti\u010dka partija Jugoslavije (KPJ) zapo\u010dela je masovnu prosvetnu kampanju za iskorenjavanje nepismenosti. Komunisti su vodili ra\u010duna o obrazovanju kao <\/span>oru\u0111u za pospe\u0161ivanje jugoslovenskog patriotizma<\/span><\/a>, kao i radi borbe protiv \u201czaostalosti\u201d. Novouspostavljene vlasti organizovale su \u010dasove pismenosti i pro\u0161irile svoju mre\u017eu osnovnih i srednjih \u0161kola. U\u010diteljska \u0161kola <\/span>Normalja<\/span><\/i>, koja je \u010dasove dr\u017eala na srpskom, osnovana je u Pri\u0161tini 1945, dok je njen albanski ekvivalent osnovan skoro godinu dana kasnije u<\/span> \u0110akovici<\/span> i, oktobra 1946. Prema knjizi Qazima Lleshija (\u0106azima Le\u0161ija) \u201cNormalja e Gjakov\u00ebs\u201d, \u0111akovi\u010dka <\/span>Normalja <\/span><\/i>je organizovana u rekordnom vremenu da bi se pripremili nastavni kadrovi. Prvi \u010dasovi su odr\u017eani u subotu.<\/span><\/p>\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"Normalja\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t
Porodi\u010dna slika Vi\u0161e u\u010diteljske \u0161kole Normalja u \u0110akovici 1948.<\/figcaption>\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/figure>\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t

Prema popisu iz 1948, 62,5% kosovskog stanovni\u0161tva bilo je nepismeno. Stopa nepismenosti kod \u017eena iznosila je 78,4% \u2014 premda istori\u010darka Isabel Str\u00f6hle (Izabel \u0160trole tvrdi da su prave brojke mogle biti jo\u0161 ve\u0107e. KPJ je tvrdio da je u samo jednoj godini \u2014 izme\u0111u 1947. i 1948. \u2014 40.000 ljudi na Kosovu poha\u0111alo \u010dasove pismenosti, a da je u prvih 10 godina novog socijalisti\u010dkog poretka, ova brojka sko\u010dila na 270.000.<\/span><\/p>

Moja baka se 1947. u \u0161koli <\/span>Normalja<\/span><\/i> pridru\u017eila desetinama mladi\u0107a i devojaka koji su hteli da postanu nastavnici i u\u010ditelji. Prilikom intervjua je tvrdila da je bila u prvoj generaciji diplomaca, ali prema svedo\u010danstvu iz knjige o Vi\u0161oj \u0161koli <\/span>Normalja<\/span><\/i>, koju je 1987. Objavio Qazim Lleshi, izgleda da je ona bila u narednoj generaciji. Sasvim slu\u010dajno, moj deda Xhahit Ljimani (D\u017eahit Limani), koji je rodom iz Prizrena, a upoznao moju baku dok je poha\u0111ao nastavu u \u0161koli <\/span>Normalja<\/span><\/i>, bio je u\u010denik prve grupe koja je diplomirala 1948.<\/span><\/p>

Normalja<\/span><\/i> je bila presti\u017ena \u0161kola. Moja baka je \u010desto stavljala znak jednakosti izme\u0111u diplomiranja na \u0161koli <\/span>Normalja<\/span><\/i> i fakultetske diplome. Sama \u0161kola je bila sme\u0161tena u Institutu za industriju, koji je bio funkcionalan u me\u0111uratnom periodu i pripremao u\u010denike za pedago\u0161ki rad. U\u010denici su poha\u0111ali \u010dasove iz predmeta poput albanskog jezika i knji\u017eevnosti, srpskohrvatskog, ruskog, matematike, geografije, fizike, istorije, muzike i crtanja. Prva generacija u\u010denika nije imala ud\u017ebenike, \u0161to zna\u010di da je jedini na\u010din da u\u010denici u glavi zadr\u017ee znanje jeste ako u\u010de napamet. Najbolji u\u010denici su drugima ponavljali lekcije. Moj deda, \u010dija \u0161kolska evidencija sadr\u017ei brojne detalje koji su opisani u knjizi njegovoga druga iz \u0161kolske klupe Leshija, naizgled je bio izvanredan u gimnastici i muzi\u010dkom obrazovanju.<\/span><\/p>

Premda su svi diplomci \u0161kole <\/span>Normalja <\/span><\/i>naposletku postali u\u010ditelji i imenovani tamo gde su bili potrebni Komunisti\u010dkoj partiji, neki su, kao moji baka i deda, nastavili da se obrazuju u Beogradu.<\/span><\/p>

\u201cOse\u0107ala sam se sjajno [zbog odlaska u Beograd]. To je kao da putujete u neku evropsku zemlju, ogromno \u017eivotno postignu\u0107e. Leteli smo od radosti, <\/span>mi smo leteli <\/span><\/i>na putu za Beograd\u201d, govorila je moja baka u intervjuu.<\/span><\/p>

Na slici sa drugovima iz razreda na centralnom beogradskom Trgu Terazije, moja baka u tamnoj haljini i sa jaknom preko ramena odu\u0161evljeno zuri u kameru dok se priljubljuje uz troje svojih vr\u0161njaka. Izgleda sre\u0107no.<\/span><\/p>\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t
Myrveta sa drugovima iz \u0161kole Normalja, Beograd, 1952. Sleva nadesno: Qazim Lleshi, Ibrahim Zherka (\u017derka), Mirveta Hod\u017ea i Hasim Binishi (Bini\u0161i).<\/figcaption>\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/figure>\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t

\u201cLeteli smo, mi smo leteli na putu za Beograd\u201d, govorila nam je moja baka.\n<\/h2>\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t

\u201cDobro su nas primili. Svakako da su kasnije odnosi [sa Srbima] pogor\u0161ani, ali su nas oni i cenili\u201d, pri\u010dala je u intervjuu.<\/span><\/p>

U tom je vremenskom rasponu moja baka, \u010dija je slaba ta\u010dka celog \u017eivota bila moda, oti\u0161la u kupovinu po robnim ku\u0107ama u centru Beograda. U potrazi za odre\u0111enom veli\u010dinom, okrenula se ka jednoj \u017eeni da zatra\u017ei pomo\u0107, obra\u0107aju\u0107i joj se na prigodan, sestrinski na\u010din: drugarice. Verovatno primetiv\u0161i da joj srpski nije savr\u0161en, a i zbog akcenta koji ve\u0107ina \u0110akov\u010dana nikada nisu uspeli da prevazi\u0111e, Srpkinja se okrenula oko sebe i bez mnogo premi\u0161ljanja mojoj baki prezrivo poru\u010dila: \u201cNisam ja tvoja drugarica!\u201d<\/span><\/p>

Bio je to hladan tu\u0161 za politi\u010dku naivnost moje bake, koja je osetila pukotinu u njenoj partijskoj liniji o bratstvu i jedinstvu. Da, sve \u017eivotinje su bile jednake, ali neke su bile jednakije od drugih.<\/span><\/p>

\u00a0<\/b><\/p>

10. Ubrzana emancipacija\u00a0<\/b><\/p>

Moja baka je bila pionirka na sebi svojstven na\u010din: Animirana svojom mladala\u010dkom smelo\u0161\u0107u, \u010desto nam je govorila da je obukla kupa\u0107i kostim za kupanje u reci Erenik. \u201cPedesetih godina!\u201d, govorila je, sa \u017earom u o\u010dima. Vremena su se menjala, posebno za \u017eene.<\/span><\/p>

\u017dene su bile klju\u010dni faktor pri oslobo\u0111enju Jugoslavije, a partija je dosta pa\u017enje posvetila njihovoj emancipaciji. Antifa\u0161isti\u010dki front \u017eena Jugoslavije (AF\u017d) osnovan je 1941. sa ciljem da organizuje i mobili\u0161e \u017eene u ratnim operacijama protiv okupatora. U\u010de\u0161\u0107e \u017eena u antifa\u0161isti\u010dkim aktivnostima u Jugoslaviji bilo je bez presedana: prema zvani\u010dnim podacima, <\/span>100.000 \u017eena se borile\u00a0 kao Partizanke<\/span><\/a>, a oko dva miliona je dalo svoj doprinos ovom pokretu na razne na\u010dine.<\/span><\/p>

Na Kosovu su \u0107elije AF\u017d-a, pod nazivom <\/span>aktiva<\/span><\/i>, organizovale \u017eene da prikupljaju oru\u017eje, hranu, ode\u0107u i sanitetski materijal, uglavnom ih anga\u017euju\u0107i pri preno\u0161enju vesti i pisama partizana. AF\u017d je u ovom delu Jugoslavije posebno narastao po brojnosti nakon rata i bio je integralni deo propagiranja u\u010de\u0161\u0107a \u017eena u volonterskom radu i organizovanju kurseva pismenosti. Godine 1947, lokalni ogranak AF\u017dea po\u010deo je da izdaje <\/span>Buletini<\/span><\/i>, \u010dasopis na albanskom koji je pozivao \u017eene da vode ra\u010duna o svojim domovima i \u201cdvori\u0161tima\u201d (to jest, o javnim povr\u0161inama), sa naglaskom na obrazovanje \u017eena, pa samim tim i dece, dru\u0161tva i dr\u017eave. \u201cSvaka majka ima svetu du\u017enost da \u0161alje decu u \u0161kolu!\u201d pisalo je u jednom propagandnom tekstu u drugom broju.<\/span><\/p>\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"Myrvete\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t
Myrveta pozira sa harmonikom, pedesete godine.<\/figcaption>\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/figure>\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t

U klju\u010dne aktivnosti AF\u017d-a na Kosovu spada vo\u0111enje kampanje protiv no\u0161enja marame na glavi, koji je nosila ve\u0107ina odraslih \u017eena na Kosovu. Serija tekstova u \u010dasopisu <\/span>Buletini <\/span><\/i>posve\u0107ena je ovoj temi, jasno ozna\u010davaju\u0107i maramu kao prepreku na putu \u017eenske emancipacije u javnom domenu, kao ne\u0161to \u0161to je simbol \u201czaostalosti\u201d u regionu. Uklanjanje marame trebalo je da \u201cotvori nove vidike za rad i ekonomsku sigurnost\u201d i bilo je neophodno to realizovati sada po\u0161to se od \u017eena o\u010dekivalo da daju doprinos sveukupnom dru\u0161tvenom razvoju rade\u0107i u fabrikama, izme\u0111u ostalog, kao \u0161to je pisalo u jednom tekstu u broju 5-6. \u010dasopisa <\/span>Buletini<\/span><\/i>.<\/span><\/p>

Moja baka Myrveta, koja se pridru\u017eila partiji i propratnim \u017eenskim organizacijama, tako\u0111e je bila aktivna u ovoj kampanji.<\/span><\/p>

\u201cSve \u0110akov\u010danke, i ne samo one, nego sve \u017eene Kosova, dr\u017eane su zatvorene pod maramom za glavu. Devojke, starice \u2014 sve zatvorene pod maramom\u201d, pri\u010dala je moja baka. Myrveta je, kao devojka, i\u0161la od vrata do vrata sa svojim drugaricama po \u0110akovici i ube\u0111ivala porodice da njihove majke i \u0107erke treba da skinu maramu. \u201cTo je bila na\u0161a primarna obaveza: da je uklonimo\u2026 Otvoreno smo im govorile: \u2018Do\u0161lo je vreme za skidanje marame.\u2019\u201d <\/span><\/p>\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t

Isprva, kampanja nije bila uspe\u0161na, jer je <\/span>nai\u0161la na otpor<\/span><\/a> kod mu\u0161karaca i \u017eena podjednako, ali je marama 1951. bila zabranjena zakonom. Svaki \u010dlan politi\u010dkih i dru\u0161tvenih organizacija imao je obavezu da vodi kampanju, po\u010dev od svoje porodice.<\/span><\/p>

\u201cI moja majka je nosila maramu, dobro se toga se\u0107am. Kada je do\u0161lo vreme da se skine marama\u2026 organizovali smo skupove, kao \u0161to to sada \u010dinimo na trgu. Sve \u017eene, za to imamo slike\u201d, rekla nam je, \u201cdo\u0161le su da javno skinu maramu. Neke bi ih besno skinule, neke sporo. Moja majka je ose\u0107ala sramotu. Govorila bi nam: \u2018Ja sam stara \u017eena, kako da skinem maramu?\u2019\u201d<\/span><\/p>

Me\u0111utim, i Kika je skinula maramu \u2014 ili makar onaj \u010darfav nalik kaputu. Na njenim poznijim fotografijama sa porodicom, kako ispred ku\u0107e, tako i na ven\u010danju moje bake, vidi se kako nosi tradicionalne dimije sa ta\u010dkama, \u0161alvare, sa crnom maramom \u010dvrsto omotanom oko kose, blagim licem i \u010distim sveprisutnim pogledom.<\/span><\/p>\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"Familja\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t
Myrveta na svom ven\u010danju u dru\u0161tvu oca, majke, bra\u0107e i sestara, 1953.<\/figcaption>\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/figure>\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t

\u00a0<\/p>

11. Nedovr\u0161eni posao<\/b><\/p>

Ne mogu da dovr\u0161im pri\u010du moje bake. Ima jo\u0161 mnogo toga \u0161to treba re\u0107i, a ni\u0161ta ne bi bilo od koristi. <\/span>Karta je isto \u0161to i teritorija. <\/span><\/i>Poput Borgesove (Jorge Luis Borges) \u201cBeskrupulozne karte\u201d, \u010dim bi se poklopila sa celinom svog referenta, pri\u010da o \u017eivotu moje baka postala bi beskorisna u svojoj prostranosti, \u0161irini i du\u017eini.<\/span><\/p>

Opra\u0161tam se od bake jednog hladnog decembarskog dana. Povorka na dan sahrane mrmlja kroz staro pri\u0161tinsko groblje, u o\u010dajni\u010dkoj potrazi za stazama zatrpanim \u017ebunjem i divljim biljkama. Zija Mulhaxha (Muljhad\u017ea), osamdesetogodi\u0161njak i predsednik udru\u017eenja veterana, izustila je nekoliko re\u010di o preminuloj dok su ro\u0111aci, \u010dlanovi porodice i nekolicina njenih vr\u0161njaka okru\u017eili njen otvoreni grob.<\/span><\/p>

Ne se\u0107am se govora, ali mora da je po\u010deo nekako ovako: \u201cMyrveta Hoxha Limani ni je ro\u0111ena u plemenitoj, rodoljubivoj porodici…\u201d<\/span><\/p>\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"Myrvete\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t
Myrveta sa bratom Fadilom i njegovom suprugom Vahidom u njihovom dvori\u0161tu, avgust 1999.<\/figcaption>\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/figure>\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t

Naslovnica: Myrveta na zvani\u010dnom prijemu pripremljenom povodom posete Josipa Broza Tita Pri\u0161tini 1979.<\/b><\/p>

Sve fotografije iz arhiva porodice Limani.<\/b><\/p>\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t

Izradu ove pri\u010de podr\u017eala je organizacija Rosa-Luxemburg-Stiftung Gesellschaftsanalyse und politische Bildung e.V. \u2013 Ured u Bosni i Hercegovini.<\/p>

\u00a0<\/p>\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t

Resursi kori\u0161\u0107eni za ovu pri\u010du:<\/b><\/h4>

\u00a0<\/p>

Akademik Ekrem Murtezai. „<\/span>Fadil Hoxha Si\u00e7 e Njoha Un\u00eb.\u201d<\/span><\/i> Prishtin\u00eb: Libri Shkollor, 2011.<\/span><\/p>

Anna di Lellio & Stephanie Schwandner Sievers. \u201cThe Legendary Commander: The Construction of an Albanian Master-Narrative in Post-War Kosovo.\u201d <\/span>Nations and Nationalism<\/span><\/i> 12 nr. 3 (2006): 513\u201329.<\/span><\/p>

Bonfiglioli. \u201cRevolutionary Networks. Women’s Political and Social Activism in Cold War Italy and Yugoslavia (1945-1957).\u201d Ph.D. diss., Universiteit Utrecht, 2012.<\/span><\/p>

Definitivni rezultati popisa stanovni\u0161tva od 31. marta 1931. godine – Knjiga 3.<\/span><\/i> Beograd: Drzavana Stamparija, 1938.<\/span><\/p>

Isabel Str\u00f6hle. „<\/span>Aus den Ruinen der alten erschaffen wir die neue Welt! Herrschaftspraxis und Loyalit\u00e4ten n\u00eb Kosov\u00eb (1944-1974)<\/span><\/i>.\u201d M\u00fcnchen: De Gruyter Oldenbourg, 2016.<\/span><\/p>

Mrika Limani & Lura Limani, „<\/span>Miti i Luft\u00ebtares: Analiz\u00eb diskursive e literatur\u00ebs mbi kosovar\u00ebt n\u00eb L\u00ebvizjen Antifashiste n\u00eb Kosov\u00eb pas LDB-s\u00eb.<\/span><\/i>\u201d N\u00eb <\/span>Feminizmat n\u00eb Kosov\u00eb<\/span><\/i>:<\/span>\u00a0 <\/span><\/i>Alter Habitus, 2018.<\/span><\/p>\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t

Noel Malcolm. \u201cKosova: Nj\u00eb Histori e Shkurt\u00ebr.\u201d Prishtin\u00eb: Koha, 2011.<\/p>

Qazim Lleshi. „<\/span>Normalja e Gjakov\u00ebs: Themelimi dhe brezi i saj i par\u00eb (1946-1948).\u201d <\/span><\/i>Gjakov\u00eb: Bashk\u00ebsia e Vet\u00ebqev\u00ebris\u00eb s\u00eb Interesit t\u00eb Arsimit dhe Edukimit t\u00eb Komun\u00ebs s\u00eb Gjakov\u00ebs, 1987.<\/span><\/p>

Stephanie Schwandner Sievers. \u201cInvisible Inaudible – Albanian Memories of Socialism After the War in Kosovo.\u201d N\u00eb <\/span>Post-Communist Nostalgia, <\/span><\/i>edited by Maria Todorova & Zsuzsa Gille<\/span>.<\/span><\/i> New York: Berghahn Books, 2012.<\/span><\/p>

Svetlana Boym. \u201cThe Future of Nostalgia.\u201d New York: Basic Books, 2001.<\/span><\/p>

Tahir Z. Berisha. „<\/span>Emra Q\u00eb Nuk Harrohen: Arsimtar\u00ebt Veteran\u00eb (1941-1951), II<\/span><\/i>.\u201d Prishtin\u00eb: Enti i teksteve dhe i mjeteve m\u00ebsimore t\u00eb Kosov\u00ebs, 1996.<\/span><\/p>

Veton Surroi. „<\/span>Fadil Hoxha N\u00eb Vet\u00ebn e Par\u00eb.\u201d<\/span><\/i> Prishtin\u00eb: Koha, 2010.<\/span><\/p>\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t<\/section>\n\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Odrastaju\u0107i u posleratnoj Jugoslaviji, moja baka je sebe smatrala sastavnim delom socijalisti\u010dkog dru\u0161tva. Kako danas da razumem njen tada\u0161nji svet?…<\/p>\n","protected":false},"author":744,"featured_media":68110,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":[],"categories":[973],"tags":[970,1065,1066],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/archive.kosovotwopointzero.com\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/68764"}],"collection":[{"href":"https:\/\/archive.kosovotwopointzero.com\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/archive.kosovotwopointzero.com\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/archive.kosovotwopointzero.com\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/users\/744"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/archive.kosovotwopointzero.com\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=68764"}],"version-history":[{"count":39,"href":"https:\/\/archive.kosovotwopointzero.com\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/68764\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":68965,"href":"https:\/\/archive.kosovotwopointzero.com\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/68764\/revisions\/68965"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/archive.kosovotwopointzero.com\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media\/68110"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/archive.kosovotwopointzero.com\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=68764"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/archive.kosovotwopointzero.com\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=68764"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/archive.kosovotwopointzero.com\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=68764"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}